Naime, uočeno je da mnogi ljudi u današnje vreme intenzivne komunikacije, globalizacije i porasta broja obrazovanih ljudi, još uvek ne znaju osnovne činjenice koje se tiču raka, a koje mogu imati katastrofalne posledice po njihovo zdravlje, ali mogu im i spasiti život.
PRVI MIT: NE TREBA DA PRIČAMO O RAKU
Upravo je suprotno. Treba koristiti svaku prigodnu situaciju i priliku da ljudi razgovaraju o raku. Ovo se odnosi na zdravstvene, ali i na nezdravstvene radnike, odnosno populaciju uopšte. Razgovarajući o raku, ljudi saznaju mnoge korisne informacije koje im mogu spasiti život. To može biti informacija o nekom ranom znaku ili simptomu bolesti, o značaju pravovremenog lečenja, o redovnim odlascima kod lekara i mnoge druge informacije. Naravno, ne treba insistira i na ovoj tematici kada nije vreme ni mesto niti odgovarajuća situacija, jer u suprotnome to može biti iritirajuće za sagovornike. Vrlo je važno u komunikaciji izbeći moguću neželjenu psihološku reakciju u vidu straha i uznemirenosti. To se pogotovo često javlja prostim navođenjem simptoma i znakova raka jer su oni po pravilu nespecifični za rak. To znači npr. da krv u stolici može biti znak raka debelog creva, ali mnogo češće je to znak hemoroidalne bolesti.
DRUGI MIT: RAK NEMA ZNAKOVA I SIMPTOMA
Pre svega treba istaći da rak nije jedno oboljenje već čitav niz različitih bolesti. Za neka od njih važi pravilo da su podmukle bolesti i da se prvi simptomi javljaju kada je bolest već proširena i teško izlečiva. Za drugu grupu malignih oboljenja, izuzetno je značajno obratiti pažnju na pojavu prvih simptoma i znakova jer se na taj način bolest otkriva u ranoj fazi bolesti kada se po pravilu uspešno leči. To važi za melanome, tumore tela materice, tumore glasnih žica i neke druge tumore. Iz navedenog razloga, vrlo je važno upoznati stanovništvo sa mogućim simptomima i znakovima malignih bolesti i činjenicom da pojava tih simptoma i znakova može, ali i ne mora da predstavlja postojanje malignog tumora. Ako osoba primeti neke simptome ili znakove za koje sumnja da su posledica maligne bolesti najbolje je te dileme razrešiti u razgovoru sa lekarom. U najvećem broju slučajeva pokaže se da ti simptomi i znakovi nisu vezani za rak već za neko stanje ili drugo oboljenje.
TREĆI MIT: PROTIV RAKA SE NE MOŽE NIŠTA UČINITI
Prema najnovijim podacima, u razvijenim državama od raka se izleči oko 65% svih osoba sa postavljenom dijagnozom malignog tumora. Kod nas je taj procenat niži, ali ipak, iznad 50 % osoba sa rakom, nakon terapije, biva izlečeno. Za neke tumore je, nažalost, neprijatna istina da se vrlo slabo leče, ali njihov broj je relativno mali i dalje se smanjuje. Veći je broj onih malignih tumora kod kojih se postižu visoke stope izlečenja. Napredak medicine sa uvođenjem novih lekova koji imaju bolji efekat, a manje neželjenih dejstava i uvođenje novih oblika radioterapijskog zračenja, garant su da će se i u budućnosti nastaviti pozitivni trend u lečenju malignih tumora. Rezultati lečenja su generalno daleko bolji kad se tumor otkrije u ranoj fazi bolesti, ali se danas značajni rezultati postižu i kod uznapredovalih stadijuma bolesti uz insistiranje na kvalitetu života. Borba protiv raka je često dugotrajna te je vrlo važna podrška porodice i najbližeg okruženja.
ČETVRTI MIT: NEMAM PRAVO NA LEČENjE KAD OBOLIM OD RAKA
Pravo na zdrav život i lečenje je jedno od osnovnih ljudskih prava. Ono je utemeljeno u Ustavu države i u međunarodnim pravnim aktima. Zakoni koji proizilaze iz Ustava garant su prava na lečenje. Sam Ustav Republike Srbije kaže: Ljudski život je neprikosnoven, kao i to da: „Svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.“ Zdravstvena zaštita je organizovana i sveobuhvatna delatnost društva sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice, i ona obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju. Svaki građanin Republike Srbije, kao i drugo lice koje ima prebivalište ili boravište u našoj zemlji, ima pravo na zdravstvenu zaštitu i dužnost da čuva i unapređuje svoje i zdravlje drugih građana, kao i uslove životne i radne sredine. U obezbeđenju i sprovođenju zdravstvene zaštite u Republici Srbiji učestvuju građani, porodica, poslodavci, obrazovne i druge ustanove, humanitarne, verske, sportske i druge organizacije, udruženja, zdravstvena služba, organizacija za zdravstveno osiguranje, kao i opštine, gradovi, autonomne pokrajine i Republika.
Svaki građanin ima pravo da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti, odnosno ima pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost njegove ličnosti, kao i na uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja.
